Посета

ЖАБАЉ, НА ЈУГОИСТОКУ БАЧКЕ, И ЊЕГОВА ТРИ ДИЧНА СЕЛА
Узданице шајкашких потомака
Нема их много, али су надалеко знана: Чуруг, Госпођинци, Ђурђево. Зналци ће вам овде указати на ветрењачу, лепе старе цркве, вредне иконостасе, необична звона, колекције сребрног накита из старе ере... Не заостају ни чурушко вино, воћне ракије, свилене бомбоне, мед, сир, културно-туристичке манифестације. А професор Бранко Стајић, председник општине, упућује нас и у амбициозну развојну стратегију, прављење велике индустријске зоне, начине да се упосли становништво и побољша квалитет живота

Пише: Горан Будимир

Ако бисмо на мапи северне српске покрајине тражили њено геометријско средиште, њено „у сред среде”, онда би то вероватно био Жабаљ. Ту, у чувеној Шајкашкој области (југоисточни део Бачке), до саме Тисе, на 400 квадратних километара распрострла се ова општина са своја четири стара и позната насеља: Жабаљ, Чуруг, Госпођинци и Ђурђево. На раскрсници главних путева од Новог Сада према Зрењанину и према Сенти, надомак виталног међународног коридора Београд-Будимпешта, на благородној земљи, ово је једна од ретких општина у Војводини која на последња три пописа бележи стални раст броја становника. У општини их је око 27.000, од тога у самом Жабљу близу 10.000. Преко 90 одсто чине Срби, а од 17 других националности које овде живе, изнад једног процента има Југословена (1,23) и Рома (2,1).
Дуга је и бурна повест овог дела Србије, често драматична, страдалничка, херојска. Трагови насеља на терасама Старе Тисе, Јегричке реке и Мале баре указују да се овде живи, у континуитету, од млађег каменог доба. „Једни крај других су остаци насеља из неолита, бронзаног и гвозденог доба, некрополе Келта, полуземунице Сармата и силоси Словена”, бележи званична жабаљска хроника. „Богати археолошки налази одавде чувају се у Музеју Војводине и Завичајној збирци у Жабљу. Вредне помена су колекција сребрног новца из Госпођинаца, колекција сребрног накита из Чуруга (VI век старе ере), оружје Скордиска, керамика и оруђа од камена, кости, метала. Из IV века у потпуности је очуван водопривредни објекат познат као Римски шанац, коришћен као прворазредна пловна комуникација у старом и средњем веку.”
Документовано присуство Срба на данашњем простору жабаљске општине је од IX века, а по свој прилици они су ту и много раније. Од данашњих насеља, Чуруг се први пут помиње 1225, Госпођинци 1341, Ђурђево 1513, Жабаљ 1514. године. У првој половини XV века овде су поседи српског деспота Ђурђа Бранковића. Од средине XVI века област је под турском влашћу (Тителска нахија), од 1699. до 1918. под Хабсбурзима.
– Ради одбране тадашње границе са Турском, формиран је 1763. Шајкашки граничарски батаљон, део Војне крајине. Те године у њега улази Жабаљ, а 1769. Чуруг и Госпођинци. Године 1800, пресељењем Срба из Темерина на простор данашњег Ђурђева, састав је попуњен – прича нам превртљивог децембра 2010, у Жабљу, професор Бранко Стајић, четрдесетдвогодишњи председник општине. – Шајкашки батаљон истакао се у више борби против Турака, као и против Мађара током њихове Буне 1848/49... Крајем 1918, слободно израженом вољом својих грађана, све општине тадашњег среза Жабаљ улазе у састав Краљевине Србије, односно Краљевине СХС.

ДА ЗАПЉУСНЕ ИНВЕСТИЦИОНИ ТАЛАС

Економија у данашњем Жабљу базично је ослоњена на пољопривреду и прерађивачке капацитете, пре свега велику шећерану.
– Према регистру, у нашој општини постоји близу 300 привредних друштава и близу 700 предузетника – наставља председник Стајић, наш домаћин. – Процес приватизације готово у потпуности је завршен 2004, тако да већ у 2005. учешће друштвене својине у народном дохотку износи само један одсто. Фабрику шећера „Шајкашка” купили су Грци, а домаћи капитал ушао је у „Саобраћај”, „Агору”, „Јединство”, „Бачку”, „Млинове”, „Будућност”, „Госпођинце”, „Ђорђа Зличића”... Осим обезбеђења олакшица за пословање у нашој општини, подстицајних кредитних линија за инвестиције, развој, технолошко унапређење, веома важан елемент у стратегији привредног развоја Жабља је индустријска зона коју припремамо (Источна радна зона „Жабаљ”). Њена локација је изузетна: 20 километара од Новог Сада, 25 од Зрењанина, 80 од Београда, на магистралном путу Нови Сад – Зрењанин и на само 15 километара од ауто-пута Београд-Суботица. Површина јој је 42 хектара. Сва пројектно-техничка документација је у припреми. Планирано је да у њој буду индустријски комплекси, урбани сервиси, стоваришта, магацини, производни погони мале привреде... Прилагођавамо и општинску администрацију, да буде ефикасан сервис инвестиционог таласа који очекујемо. Наш циљ је, наравно, да привучемо озбиљне домаће и иностране инвеститоре, да омогућимо развој малих и средњих предузећа, упослимо становништво и побољшамо живот људи.
Општина Жабаљ је богата водама: Тиса, меандри Стара Тиса и Врбица, Јегричка река, разграната каналска мрежа из система Дунав-Тиса-Дунав. Осим улоге у наводњавању и одводњавању, то је и значајан туристички потенцијал (лов, риболов, спортови на води, излетнички туризам...), али потенцијал који би тек требало да буде искоришћен. Оаза за риболовце на Јегричкој је 2006. проглашена парком природе, а риболовни ревир на Старој Тиси у Чуругу тај статус добио је 2008.
„Бачка”, једино жабаљско угоститељско предузеће, приватизована је. Некадашњи мотел на Тиси претворен је у леп салаш „Дебели лад”, али је то, на жалост, једини објекат „Бачке” који је задржао своју некадашњу намену.
У децембру 2010. Туристичка организација Жабља организовала је округли сто „Значај и могућности туристичке промоције”. Окупио се значајан број угоститеља, пољопривредних произвођача, домаћинстава која имају потенцијала за сеоски туризам, удружења. Изложене су конкретне могућности промовисања преко ТО Жабља током 2011, формирања нових туристичких производа, али и погодни начини финансирања пројеката у туризму из домаћих и иностраних фондова. Врло корисно предавање том приликом одржала је директор ТО Жабља Марија Чупић, шеф општинске Службе за привреду Чедомир Божић, општински подручни координатор Драган Дејановић.
Значајну понуду Жабаљ има и у области културе и сакралне баштине. Ако дођете у овај крај, посетите Цркву светог Николе (1784) и римокатоличку Цркву Снежне Госпе (1826) у Жабљу, Цркву Светог Вазнесења (1802) у Ђурђеву, Цркву Преноса моштију светог првомученика и архиђакона Стефана у Госпођинцима... У општини се одржава и 20 традиционалних манифестација, верских, етнографских, спортских, пољопривредних, гастрономских... Жабаљска општина знана је надалеко и по чурушком вину, воћним ракијама, свиленим бомбонама, меду, сиру, поврћу...

***

Богородичино Село
Под тим именом се 1341. први пут помињу Госпођинци. Данас то лепо село панонског типа има широке асфалтиране шорове, зелене и цветне вртове, школу, библиотеку са читаоницом, биоскоп, омладински дом, здравствену станицу... С поносом ће вам овде рећи да је прва школа изграђена још 1763. У Госпођинцима су рођени добротвор и колекционар Павле Бељански (чувена је галерија-легат под његовим именом у Новом Саду), сликар и вајар Стеван Бондаров, генерал и историчар Аврам Ђукић...

***

Црква у Чуругу
Прва црква у Чуругу помиње се још 1739. Данашњи Храм Вазнесења Господњег, чувен по своја три торња и иконостасу који је урадио сликар Ђорђе Крстић, подигнут је 1860. У њему је, такође чувено, старо звоно Велико контра ГЕ, тешко 4.775 килограма. На звону пише: „Српска православна црквена општина у Чуругу, за време владе Његовог Величанства Александра Првог, краља Срба, Хрвата и Словенаца, и архијерејства Његовог Високопреосвештенства др Иринеја, епископа новосадско-бачког, подиже на Светом Вазнесењском Храму своме ово звоно да дању и ноћу буди верне к славенослављу светога имена Божијег.”

***

Пострадања
У више наврата током своје бурне историје српско становништво Шајкашке области и жабаљске општине прошло је кроз тешка пострадања. Масовни погром био је 1849, током Мађарске буне, када су сва села у општини спаљена, а становништво убијано. Након развојачења Границе 1873, српско становништво се под притиском масовно иселило. Током мађарске окупације у Другом светском рату, почетком 1942. плански је ликвидирано око 2.000 Срба и Јевреја... Не поновило се!

***

Ветрењача
Некад их је у Чуругу било седам, данас постоји само ова. Рођина. Кажу да је направљена у Мађарској 1843. и да ју је тамо купио неки Чуружанин, па онда сплавом, низ Тису, довезао до свог села. Доцније је променила више власника, а од 1913. припада породици Стојшин. „Код чурушке ветрењаче” назив је културно-туристичке манифестације која се око ње одржава сваке године, презентујући богату традицију и културу Срба у Шајкашкој.